Možda će ovo zvučati smešno, ali ja sam godinama bila poprilično revnosna blogerka. Prvi onlajn dnevnik otvorila sam na platformi LiveJournal u decembru 2001. godine, u vreme kada je za registraciju bilo potrebno da vam neko pošalje pozivnicu kao npr. u današnje vreme za Bluesky. Kasnije, u vreme danas zaboravljenih, a onda veoma kreativnih i dinamičnih ličnih sajtova imala sam tri domena – supersonicsquirrel, squirrelism i iva-is.me. Prva dva sam prodala bizarnom britanskom milioneru za lepe pare, da bi ih on rebrendirao kao sajtove za delimičan otpis dugova. Usput me je i muvao, mene to nije zanimalo jer sam i tako mlada i glupa videla da ima psihopatske tendencije. Kako ono kaže Bojana? Džabe ti care sve te pare. E, to.
Već u vreme iva-is.me hvatala me je neka vrsta egzistencijalne krize, ubijanje, kasapljenje i ponovo pokretanje tog nesrećnog bloga bio je moj doprinos klubu 27. Loša šala. U to vreme sam počela da pišem i na našem jeziku, nešto na blogu Gunđam po kućama! koji je od 2010. do 2015. izrodio mnogo viralnih tekstova, po parametrima za ono vreme, nešto kao saradnik par sajtova koji možda, a možda i ne postoje u 2025. godini.
O 2017. godini ne mogu da pišem na javnom mestu, sve što ću reći je da sam je napustila kao tabula rasa, prazna parcela sa nekim zarđalim armaturama koje tu vire već nekoliko decenija, a opet su bile nedovoljno jake da izdrže seizmičke užase kroz koje sam prošla. Niko nije umro. Umrlo je sve u meni, nataložilo se kao pepeo negde u stopalima koja su bila teška i povremeno izranavljena, a prazna ljuštura, tanka i meka kao kiselo drvo kad prvi put dostigne visinu i prezimi bez onih radijalnih grančica.
Nisam više umela ništa. Nije više bilo ničega. Onda je, odjednom, bilo svega i sve je bilo novo.
Pravila sam prvu stranicu za zaposlene iz svih krajeva sveta za Lush i vodila lokalni forum? Koga briga.
Bila sam autor jednog od najčitanijih šaljivih tekstova u bivšoj Jugoslaviji 2011. godine? Koga briga.
Sarađivala sam na nekim sajtovima sa Coca-Cola Hellenic, firmama za medijaciju štete, podcastom o farmakologiji i producentom iz LA? Koga briga.
Snimila sam poslednji koncert Amy Winehouse i moj materijal završio je u filmu koji je 2016. dobio Oscara za najbolji dokumentarac? Koga briga.
Vodila sam ogroman sajt o jednom od najvećih gitarista od kraja osamdesetih do danas i uživala popriličan ugled, do te mere da me obožava njegova mama? Koga briga.
Ja sam sada niko. Nemo. Nessuno. Nobody.
Prazna ljuštura je krenula kud su je vodili putokazi, nešto poput sadržaja filma Yes Man i u nekom trenutku to više i nije bilo prijatno. Donosilo je više bola nego sreće – a opet, to malo dopamina, mrvice posle tuđih večera, euforija koja bi trajala taman toliko dugo da smnognem snage da spremim kuću, nešto pročitam ili pogledam, bilo je poput injekcije. Valjda, jedino što sam ikad primala u životu bio je linkocin, a to je peklo mesecima, nisam mogla ni da poskočim.
Ovde, pak, nisam mogla da se penjem. Kao da nisam imala ruke. Kao da su mi stavili povez preko očiju.
Od 2018. do 2024. godine, osim na samom početku tog perioda, bila sam poput zastave na pola koplja – uvek pomalo žalosna, bez dovoljno energije da se vijorim kako treba, uvek gledajući gore u prave zastave, zastave nečega što postoji, naspram mene koja dođem kao nepriznati entitet. Ne mogu mnogo da razglavam o drugoj polovini svojih tridesetih, osim da su bile bezvredne i da ću se osetiti srećnom tek onda kada budu postale toliko daleka prošlost da bude delovala kao tuđ život.
Negde oko svog četrdesetog rođendana, pre i posle, verovatno sam prošla kroz najgori period svog života. Izranavljena stopala nisu bila metafora, češala sam se po celu noć i imala žive rane od ekcema. Sećam se nekoliko noći provedenih u kadi, polovinom februara. Pravila sam talase rukama, držala samo jednu sveću u totalnom mraku, sedela tu dok ne bih počela da se tresem, dok se voda ne bih ohladila. Mislila sam da u ovom životu od mene više nikad ništa neće biti. Pomirila bih se s tim da su sve moje percepcije o samoj sebi bile nametnute od okoline, ali ne i sa tim da ću drugu polovinu života provesti u grču, u strahu da me svi gledaju sa podsmehom. Mislila sam da više nikad u životu neću otići na more, da više nikad neću ići van Srbije. To, toga se možda još uvek plašim.
Više puta sam pokušavala da napravim novi blog, napisala bih po tekst-dva i onda se zapitala ko sam sad pa ja da pišem. Isto tako je bilo i sa pravljenjem portfolija za moje fotografije. Portfolio za web development nisam mogla ni da napravim – ubedila sam sebe da sam od 2000. do 2016. bila samo običan uljez, izgovor za autodidaktu, nisam dovoljno napredovala. Šta ti misliš ko si? Gde ti je diploma? Gde su ti preporuke? Da li znaš kako te gledaju? Da li znaš na šta ličiš? Da li znaš koliko tupavo izgledaš? Da li znaš da ne mogu da ti provale ni rod ni seksualnu orijentaciju jer si bizarna? Nisi za ovaj svet, bolje nađi posao u nekom magacinu ili call centru, negde gde te svet neće gledati jer si sramota i odustani od pisanja i fotografije. Taj i taj ne želi da ga vide sa tobom, sigurno ima pravo.
Retko sam se viđala sa ljudima, oni koje sam mogla povremeno da tolerišem su umeli iznenada da planu, postanu mnogo okrutni i posle viđanja sa njima mi danima ne bi bilo dobro. Bila je dovoljna jedna gruba rečenica na sate i sate gostoprimstva, razumevanja. Pred najboljom drugaricom i njenim sinom nisam smela da se pojavim, još uvek radim na tome da skupim hrabrosti, stalno se osećam kao da sam ih izneverila jer sam se negde posle prva dva talasa pandemije povukla. Nisam htela kontaktte, ali i dalje me je održavalo da budem sama u gomili, recimo kad fotografišem neki događaj. Niko me ne vidi, pričam samo kad mi se obrate, često ne progovorim ni reč jer je sve tako banalno, beznačajno i pozerski.
Pritom, sve ovo vreme, novca je bilo sve manje, dugova sve više. Kao najgori trenutak pamtim drugi novembar 2023. godine, kada sam napravila pitu od onoga što sam našla u frižideru – onoga što sam spasla od par već polutrulih tikvica, nešto malo praziluka i gomile prezli. Te večeri sam se nadala da će jedan drugar možda platiti uslugu, a bila sam toliko disocirana, očajna, da nisam mogla to ni da izustim. Ovakvih momenata bilo je mnogo, od 2020. godine do poslednjih nekoliko meseci, ali taj pamtim kao najbeznadežniji. Trećeg me je čekalo fotografisanje jednog veoma zanimljivog događaja i ne znam kako sam sebe naterala da se dignem iz kreveta i pojurim na lokaciju. Kako sam tamo stigla, tako sam počela da se tresem, ne zbog samog dogašaja već zbog sramote što sam ja, što je sve onako kako je i provela sam dvadesetak minuta u toaletu.
U 2024. sam ušla sa nešto više nade nego inače, u martu mi je dao krila moj prvi zvanični angažman na jednom anualnom događaju, dobila sam na poklon novi kompjuter umesto mog koji više nije mogao da radi duže od 30 minuta, april je bio baš zabavan. Ipak, već posle Uskrsa nešto, neki spoj svih stvari koji ne mogu da definišem, pustio me je niz vodu. Na Vaskrsni ponedeljak osetila sam se kao neko ko je samom sebi stavio lanac oko vrata i to je bio dan kada je taj lanac povučen do kraja, poput davilice. Pred kraj jun sam se naljutila na nekoga koga sam poznavala samo površno i, da bih zaštitila sebe, rešila da prekinem sa gotovo svima iz istih krugova. Sa jednom osobom nisam jer mi je pomogla kad mi je bilo teško, iako me je istovremeno gušila svojom, kako klinci kažu, main character energijom, ali ona je preventivno pomislila da sam ljuta na nju. Koliko znam, svi ovi ljudi se pitaju gde sam. Taj prvi, koji je izazvao ovaj brodolom svojim manipulativnim ponašanjem i suptilnim nipodoštavanjem, ne znam da li želim da više ikad progovorimo. Sa ostalima bih, i te kako, ali sada mi deluju pomalo trivijalno, a pomalo – neka mi oproste sva božanstva – kao kukavice.
Polovinom godine sam pozvana da učestvujem u nečemu velikom i videla sam to kao poslednju šansu. Trebalo mi je vremena da skupim snage da to uopšte svarim, shvatim. Dok sam postala svesna toga uklonili su me sa projekta, uz obrazloženje da moj doprinos nije toliko obiman kao doprinos nekih drugih ljudi. Ostatak leta provela sam uglavnom unutra, nešto kao 2017. godina, ali bez ljušture i ništavila – više kao otvorene rane koje se peku na sve višim temperaturama. Bilo je nepodnošljivo, ali nisam imala snage da to podelim sa bilo kim. Neko je nešto shvatio lično, neko je bio zauzet muvanjem sa tim-i-tim, do ovog trenutka sam već mislila da gomilu ljudi ne zaslužujem i mogla sam samo sa jednim drugom sličnih godina i drugaricama koje bi oboma mogle da budu deca.
Komplimenti su ulazili na jedno uvo, izlazili na drugo. Nisam imala volje da završim bilo koji album, osim Rammsteina. Da, bila sam među tuce fotografa koji su fotografisali Rammstein. Spisak svega što sam ovekovečila tokom prošle godine je velik, ali to kao da je radio neko drugi. Tu osobu su prepoznavali iz publike, a ova je ležala u krevetu, prelistavala mimove i pokušavala da oseti bilo šta što nije beznađe. Ono, makar da zaplače. U septembru i oktobru me je ponizio neko ko je finansijski bio mnogo, mnogo iznad mene – jer mu se moglo. Znao je šta mogu da uradim, a šta ne mogu, ali uživao je u moći. Tada je i realizovan projekat sa koga sam uklonjena. Te večeri sam rekla sve i svašta kćeri čoveka za koga sam i dan danas ubeđena da me ne podnosi, čak sam je i pitala da li njen tata misli da sam bezvredna kurvica.
Krajem avgusta saznala sam da se bliži dan koga sam se plašila godinama, da mogu zauvek da izgubim nešto što mnogo volim. Već dva meseca kasnije, kada je prvi put trebalo reagovati, samosabotirala sam se i kostimirala za Noć veštica, prvi i jedini put u životu, samo da se ne bih pojavila na protestu. Sad bih otišla takva kakva sam bila – u beloj haljini, sa belim trepavicama, kože obojene u belo i plavo. Ledena kraljica, al’ sa Wisha, nisam bila čak ni za Temu.
Cele noći sam plakala, kao da će već sledećeg jutra sve biti gotovo. Kao u crtanom filmu.
Ispostavilo se da je tek počelo.
TBC